Priština/ Lipljan, 2006-07

Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide

Učesnici: Milena Andrejević, Edina Bajramović, Almira Berisha, Mirjeta Berisha, Dragana Cvejić, Ljiljana Delić, Kaltrina Deliu, Katarina Gegović, Kristina Gegovć, Guksel Godansa, Akkan Hudaverdi, Leonard Idrizi, Ivana Janičijević, Dragana Lalić, Vlora Sejdiu, Lavdie Sopi, Adelina Sopjani, Haydin Syla, Aleksandar Tonić, Rade Tomkić

Koordinatorka radionica: Ana Adamović

Lokalni koordinatori: Artan Sadiku (Priština), Violeta Jovanović (Lipljan)

Radionice u Prištini i Lipljanu realizovane su u partnerstvu sa organizacijom Inicijativa mladih za ljudska prava.

Ana Adamović

Kada ste veoma mladi ubeđeni ste da imate ogromne probleme, da je upravo to ono što vas čini jedinstvenim i da vas, naravno, niko ne može razumeti. Onda, kada postanete nešto stariji, gledate fotografije svoje porodice, svojih prijatelja, sebe iz tih godina i razmišljate kako ste, zapravo, imali srećno detinjstvo, kako je vaš život nekada bio lep, i ležeran, i dobar. I svi vaši prijatelji imaju takve fotografije. Nikada tako nešto niste morali ni da ih pitate.

I tako, naivno misleći da se posedovanje porodičnih fotografija podrazumeva, i ove godine sam zamolila mlade sa kojima radim na fotografskoj radionici da ih donesu, kako bismo se svi kroz njih bolje upoznali. Upravo ta jednostavna molba dovela je do jednog od najčudnijih otkrića u mom životu – nemaju svi fotografije iz detinjstva ili porodične fotografije! U prostoru koji smo nekada zvali svojom zemljom, gde smo odrasli, postoji čitava generacija mladih kojima se posedovanje istih ne podrazumeva.

Porodične fotografije su bitne. U mnogo čemu upravo one oličavaju normalan život. Na njima ste okruženi ljudima koji vas vole, vaša kuća je na svom mestu, porodica je zajedno i proslavlja značajne događaje. Kada upoznate nekoga ko ih nema odmah počinjete da shvatate da je upravo ta normalnost života ugrožena i to u mnogo značajnijoj meri nego što uspevate da shvatite gledajući svaki dan vesti.

Na Kosovu sam tokom dvanaest nedelja trajanja radionica sedela u istoj prostoriji s mladima kojima je ta normalnost života oduzeta. Dobar deo njihovog života ozbiljno je i nepovratno oštećen. Jednima je normalan život započeo tek pre sedam godina dok se drugima, baš u tom momentu, završio. I jedni i drugi isti prostor nazivaju svojom zemljom i smatraju da na njega imaju pravo, ali su pripadnici nacija koje već neko vreme misle da ta zemlja ne može biti zajednička. Naučeni su da misle po principu – “ili mi ili oni”. Naučeni su da se ne vole. Većina njih pripadnike druge nacije nešto bliže je upoznala tek u septembru prošle godine na našoj prvoj radionici. Onda su počeli da se sreću svake nedelje i zajedno fotografišu.

U trenutku kada se odlučuje o državnoj budućnosti Kosova, kada su srpsko-albanska neprijateljstva na izrazito visokom nivou, dvadesetoro mladih Albanaca, Srba, Hrvata, Bošnjaka i Roma sedelo je iz nedelje u nedelju u istoj prostoriji i pokušavalo da se barem malo bolje razume kroz fotografije koje su pravili. Kroz taj rad počeli su da prepoznaju živote drugih kao i svoje vlastite. Mladi Albanci su se prisetili kako je to biti neslobodan, dok su se ostali setili kako izgleda biti slobodan.

Nakon tog perioda koji su proveli radeći zajedno, oni nisu iz korena promenili svoje mišljenje o drugoj naciji niti postali nerazdvojni prijatelji, ali su ipak počeli da se malo bolje razumeju. Barem su napravili taj prvi neophodni korak. Odlučili su da provode određeno vreme zajedno, komunicirajući. Tokom nedelja počeli su da shvataju da sreća ili patnja nisu privilegije samo jedne nacije. Jedni su fotografisali svoj srećniji život i prostor koji, napokon, smatraju svojom zemljom. Drugi su tu istu svoju zemlju, svoje kuće, svoj grad fotografisali kako bi ih se sećali bolje kada ih uskoro budu napustili. Svi su fotografisali svoje porodice i prijatelje, ono čega jednom žele da se sećaju kao lepih uspomena, one scene koje će im jednog dana biti dokaz da je i njihov život imao momente kada je bio normalan.

Ta želja za normalnim životom je ono što ih čini mnogo sličnijim nego što misle da mogu biti. I jedni i drugi normalan život vide isto. To je – slobodan život, oslobođen straha, bez prevelikih prohteva, u svojoj kući, sa svojom porodicom. I jedni i drugi znaju da takav život treba da vode svi ljudi, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Takođe, znaju da njih niko trenutno ne pita o tome kakav život vode ili žele. Kada bi ih neko pitao, ove fotografije bile bi njihov odgovor.

___

Ana Adamović prvenstveno se bavi temama identiteta i sećanja, istražujući ove fenomene kroz fotografske i video radove. Opštu književnost diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, fotografiju je studirala na Institutu za umetnost u Bostonu, dok je 2019. godine doktorirala na Akademiji umetnosti u Beču. Živi i radi u Beogradu.