Učesnici: Nermina Ademović, Alma Ahmetović, Nizama Brunčević, Tarik Brunčević, Ešfer Džanefendić, Adnan Fetahović, Mirza Košuta, Esma Nuhović, Miljana Majdak, Nina Manojlović, Erna Oklapi, Azrudin Pećanin, Bojan Petrović, Andjela Popović, Semir Šaćirović, Emina Škrijelj, Nadira Zatrić

Koordinatorka radionica: Tatjana Strugar

Lokalni koordinatori: Aida Ćorović, Sead Biberović

Radionice u Novom Pazaru realizovane su u partnerstvu sa organizacijom Urban In.

Tatjana Strugar
Šta nije moguće zabeležiti fotoaparatom?

12.11.2006 – Radionica na temu STRAST/SNOVI
Erna mi donosi fotografiju korica knjige iz astronomije
-Strast mi je astronomija.
I drugi se uključuju: Esma, Esfer, Nermina… da i njih isto zanima.
-Ali nama u školi ne daju da koristimo teleskop koji smo dobili!
– Hajde da mi donesete svi jednu fotografiju tog teleskopa.
-Ali mi ne možemo da mu priđemo! Zaključali su ga i prekriven je čaršavom!
-Fotografišite vrata iza kojih je teleskop, fotografišite bilo šta što je u vezi sa teleskopom – nogare koje vire ispod platna kojim je pokriven, kroz ključaonicu, plafon iznad vrata sobe u kojoj je teleskop, prozore te prostorije… – Uključite vašu želju za znanjem, da otkrivate , da vidite dalje od ovoga što vam je ponuđeno.
-Ali mi ne možemo da mu priđemo, neće nam dati … Jao, ne smemo! … nema veze.

Insistirala sam da ne odustaju i  predložila  im da naprave „izložbu“ fotografija teleskopa na plafonu učionice, a da zatim fotografišu svoje profesore koji gledaju njihove fotografije. Navodila sam ih da shvate dinamiku kreativnog rešavanja problema kao i  da bi krajnji rezultat bio – kritika društva u kome školski teleskop nije na raspolaganju učenicima.

Njihove „tele-fotografije“ teleskopa otvorile bi više tema od one očigledne – zašto je mladima uskraćeno da istražuju, da razvijaju svoju radoznalost. Postavilo bi se pitanje restrikcije školovanja kroz restrikciju korišćenja opreme. Odnos đaka i nastavnika samo je mesto odigravanja jedne odozgo i odozdo diktirane obrazovne politike, koja čini da nastavno sredstvo, kada postane dostupno, već bude i zastarelo.

Sama činjenica da ovako značajne teme mogu biti uvedene u diskusiju nakon radionice svedoči o tome na čemu sam radila: upravo na tome da deca shvate kakvu moćnu spravu drže u ruci – fotoaparat. Surovi duh preplavljujućeg konzervativizma ometao je moj rad, a strah od autoriteta i kazne ostao je jači od želje za novim saznanjem.

Ovo je jedan od problema novopazarske omladine sa kojim sam se susrela u periodu od marta do decembra 2006. na radionicama projekta „komunikacije“.

Mladi sa kojima sam radila već su imali jako razvijenu kritičnost prema realnostima svoje sredine, a sada su se i praktično upoznavali sa savremenim tokovima izražavanja u umetnosti. Učila sam ih kako da pretaću ta iskustva u umetničku formu kroz fotografiju i svaki put kada bih odlazila iz Novog Pazara kod mene je rasla radoznalost koliko će se do našeg sledećeg susreta njihova percepcija i ekspresija promeniti, tj. koliko će porasti.

Koliko je na njih imalo uticaja otvaranje novog kroz čitanje slike i fotografije – toliko je kod mene osvestilo potrebu da se mladim ljudima probudi želja za kreativnim izražavanjem. U otkrivanju samih sebe i potrebi za odlučivanjem o svojoj budućnosti, upravo je umetnost najzahvalniji medijator truda i uvida.

U radu sa učesnicima radionice za mene je bilo važno da, kada osveste neki deo svoje stvarnosti, nađu način kako da ga prikažu kroz fotografiju, tako da njihovo otkriće i drugima bude dostupno i čitljivo. Na žalost, u Srbiji deca već od četrnaeste godine gube kreativne predmete kao što je likovno i dobijaju 16 teorijskih predmeta, te nemaju uslova da ovakve navike i veštine razviju tokom školovanja.

Priča o teleskopu koji je kupljen za đake, ali koji oni ne mogu da koriste nego stoji pokriven u učiteljskoj sobi, priča je naše politike – po cenu smisla i kvaliteta života naše dece vodi se uporno, u cilju opstanka statusa-quo, tradicionalistička obrazovna politika koja pobija upravo mladalački entuzijazam za novim saznanjima.  Kao da je cilj obrazovanja obrazovati nešto poznato, nešto uvek isto, uz gušenje kreativnosti kod mladih pod sloganom – nema promena! nema vizija! nema dalekovidosti … samo hrabro napred po starom!

___

Tatjana Strugar (1966) je umetnica. Živi i radi u Beogradu.