Učesnici: Ertan Ahmeti, Marina Dinčić, Slobodan Dinčić, Mefail Drmaku, Remzija Duljaj, Marija Elezović, Liridon Hyda, Sebehate Hyda, Blerta Ilazi, Edvina Iseni, Sanja Janjić, Slobodan Jovanović, Arta Limani, Emel Murina, Ivana Pavlović, Ivan Radenović, Jelena Stanisavljević, Slađana Stanišić, Visar Thaci
Autorka projekta i koordinatorka radionica: Ana Adamović
Lokalni koordinatori: Gordana Ristić, Faruk Daliu i Ivica Stepanović
Arta Limani (1988, Preševo)
Ponekad imaš utisak da ti život prolazi i da ga niko ni ne vidi. Ponekad se sebi činiš tako nebitna za svet, čini ti se da te niko ne primećuje. Opet, ponekad ti se čini da si bitnija nego što misliš. U budućnosti želim da prevaziđem barijere koje su mi ostavili stariji, a da zadržim one njihove nazore koji su vredni.
Blerta Ilazi (1988, Preševo)
Ne mislim da je osećaj sreće nešto što traje, on je kratak, samo trenutak. Ali upravo je taj momenat kada osetimo sreću, tih osam ili deset sekundi, inspiracija koja nam pomaže da prevaziđemo sve one loše stvari koje se dešavaju.
Edvina Iseni (1989, Bujanovac)
U budućnosti ću sigurno biti u inostranstvu, u Švedskoj. Tamo imam ujaka i on mi je obećao da će mi obezbediti odlazak tamo čim završim školu, za dve godine. Švedska je velika, veliki gradovi, velike kuće, kafići, ne kao ovde u Bujanovcu. Tamo bih volela da radim nešto što volim, da se budim i da idem srećna na posao. Samo da završim školu, a završiću je.
Emel Murina (1988, Bujanovac)
Kada bih imala puno para prvo bih kupila kuću, u inostranstvu, u Meksiku ili Španiji. Znam kako je tamo iz serija. Imala bih bazen i obavezno kola. I služavku, obavezno, da bi me služila. To je moguće, treba da završim školu, radim, zarađujem mnogo a trošim malo.
Volela bih da budem policajac. Kod nas Roma je samo jedan policajac, ali nema ženskih, pa bih ja volela.
Ertan Ahmeti (1988, Preševo)
Život shvatam kao skup malih ideala, ciljeva, koji su podjednako važni. Tako postavljeni ciljevi su realni, nisu samo deo naše fantazije. Ako imamo samo jedan ideal onda on može biti zaista samo fantazija, budući da su takvi ideali obično preveliki i preteški za ostvarivanje.
Ivan Radenović (1988, Grmovo, Kosovska Vitina – Bujanovac)
Voleo bih da odem u Austriju. Do sada nigde nisam putovao, tek sam sada izvadio pasoš. Tamo u Austriji imam tetku i ona mi je pričala kako je tamo. Tamo sve može lakše. Dok čekaš dokumenta možeš da radiš, a kada ih dobiješ siguran si. Nadam se da bi jednog dana mojoj deci tamo bilo bolje, ako ne, vratiću ih.
Ivana Pavlović (1987, Uroševac – Bujanovac)
Tokom druženja na radionicama naučila sam da fotografisanje nije samo bljesak blica aparata, to je nešto što zahteva našu umnu angažovanost i sposobnost da oživimo slike i prikažemo njihove vrednosti.
Jelena Stanisavljević (1987, Preševo)
Srećnom me čini plava boja. Volim kada je nebo bez oblaka, plavo. Što se budućnosti tiče, biću srećna ako cela moja porodica bude na okupu.
Liridon Hyda (1987, Bujanovac)
Problemi se svuda mogu rešavati samo na jedan način – olovkom. Olovka ne piše sama već je iza nje čovek, sa svojim nazorima i mišljenjem. Čovek koji svoje obrazovanje korisiti za širenje dezinformacija, koji svoje znanje zloupotrebljava za mene je kriminalac, možda pametan i obrazovan čovek, ali čovek koji čini kriminal. Problemi se nikada ne trebaju rešavati snagom. Snaga treba da se koristi za fizičke, korisne poslove, ne za rešavanje problema borbom. Ovde su probali da razgovorima rešavaju probleme, ali im to uglavnom nije išlo. Apelovao bih na one koji su nadležni da sednu i razgovaraju, zato što je to, a ne primena sile, jedino rešenje.
Marija Elezović (1987, Bujanovac)
Ova fotografija predstavlja žene koje ne razmišljaju puno o svom životu i ne gledaju svet otvorenih očiju. One kao da koriste samo jedno oko i misle da je viđenje sveta koje tako stiču ispravno. Onda često nastanu problemi iz kojih im je prekasno da se izvuku.
Marina Dinčić (1986, Grmovo, Kosovska Vitina – Bujanovac)
Bez obzira koja smo nacija mi treba sa svima da se družimo. Dok sam ja živela na Kosovu, živela sam u takvoj sredini gde su bili i Albanci i Romi i Srbi. U školi smo bili zajedno, samo u odvojenim razredima. Ja sam znala neke albanske pesmice, igrali smo se zajedno i znala sam i da pričam i sve. Meni to uopšte nije bio problem. Problem je što ovde mnogi ljudi ne žele da imaju prijatelje druge nacionalnosti.
Mefail Drmaku (1988, Bujanovac)
Ovo mi je brat od čiču, on je gluv i sada je u Nišu, u školi. Evo, ima odelo, ima kravatu i u rukama drži cigaru. Ne znam zašto drži cigaru. Ovo sam slikao jer osećam ljubav prema njemu a i jer mi je žao što je gluv i što je sam u Nišu.
Remzija Duljaj (1987, Bujanovac)
Najbitnije mi je da završim školu, da imam svoj posao, stabilan život. Volela bih da budem sekretarica. I volela bih da putujem po svetu, mada još uvek nigde nisam bila.
Sanja Janjić (1987, Vranje)
Mi smo u stvari svi isti, naše porodice su iste, samo su nam vere i nacionalnosti drugačije.
Sebehate Hyda (1987, Bujanovac)
Ako si sposobna sve je moguće. Puno verujem u sebe. Kada bih u drugoj zemlji imala bolje uslove onda bih verovatno živela tamo. Ali, za mene nije toliko bitno mesto na kome živiš, već porodica, lep život. Lep život je da živiš normalno, ne moraš da imaš ništa previše. Ako si sposobna i veruješ u sebe to možeš imati i ovde.
Slađana Stanišić (1988, Grmovo, Kosovska Vitina – Bujanovac)
Mnogo mi nedostaje moja kuća, uopšte celo Kosovo. Ovde nisam baš srećna. Sve je drugačije, i narod i okolina. Volela bih da se vratim.
Slobodan Dinčić (1987, Grmovo, Kosovska Vitina – Bujanovac)
Nije bitno mesto gde si, već to da si sa svojom porodicom. Najveća je sreća da si među svojim ljudima, koji te vole i poštuju.
Slobodan Jovanović (1988, Preševo)
Na radionicama sam naučio da komuniciram sa ljudima, o svemu, stekao sam prijateljstva, naučio sam da slikam. Najviše sam voleo da slikam zalazak sunca, oblake, životinje. To mi daje inspiraciju, daje mi snagu. Kada pogledam lep zalazak sunca ja znam da ću sutra ujutro biti vedar, nasmejan, da ću biti raspoložen za druženje, šalu.
Visar Thaci (1987, Bujanovac)
Kada si mali srećniji si jer nemaš briga, mada ima i male dece koja nisu srećna. Kada si odrastao sam biraš da li ćeš biti srećan, moraš da radiš da bi sebi obezbedio dobar život. Sreća je da imaš dobru porodicu, da budeš na sredini. Bolje je biti na sredini, jer kada si uvek srećan, život nije interesantan.
Projekat Komunikacija je tokom 2005. godine predstavljen na izložbama u Kulturnom centru Bujanovac i galeriji O3ONE u Beogradu, a 2006. godine u Lajpcigu, na izložbi Culture of Fear u umetničkom prostoru Halle14.
___
Projekat je realizovan u saradnji sa organizacijom Generator iz Vranja i uz podršku Olof Palme centra u Beogradu.