Dušica Parezanović
Identitet REX-a
Kulturni centar REX u Jevrejskoj 16 bio je tokom 23 godine jedno od najvažnijih kulturnih i društvenih mesta ne samo u Beogradu, već i u čitavom postjugoslovenskom prostoru.
Smešten u prostoru nekadašnjeg jevrejskog društvenog i kulturnog centra[1] koji je svedočio tragičnom stradanju jevrejske zajednice početkom Drugog svetskog rata, nastao pod okriljem Radija B92, REX je na toj adresi od 1994. do 2017. godine bio simbol alternativne kulture, kritičkog mišljenja i otpora nacionalističkom političkom narativu. Iako je prostor, budući da se nalazio u stambenoj zgradi, bio neadekvatan za kulturnu produkciju, REX-ov tim je u njemu tokom više od dve decenije, svakog dana bez pauze, osmišljavao i organizovao svoje i ugošćavao programe drugih organizacija te bio ključna tačka okupljanja i razvoja brojnih umetničkih, kulturnih i društvenih inicijativa. Na tom mestu prezentacije i promocije savremene lokalne i međunarodne kulturno-umetničke scene program su organizovale i u njemu učestvovale lokalne inicijative, neformalne organizacije, scena civilnog društva, strani i lokalni volonteri, akademska scena od studenata do profesora s doktorskih studija. Program je obuhvatao različite formate poput edukativnih radionica, prezentacija, predavanja, debata, koncerata, izložbi, predstava, performansa i multidisciplinarnih događaja. Dublje istraživanje sadržaja programa otkrilo bi ključne teme koje su opterećivale savremeno postratno srpsko društvo poput nacionalizma, migracija, rodnih pitanja i ljudskih prava, a kojima su se bavili jedino savremena kultura, umetnost i civilni sektor.
Identitet REX-a oblikovale su različite vrednosti koje nisu bile uobičajene u tadašnjim kulturnim institucijama: saradnja, dijalog, otvorenost, proces, otpor, odgovornost, uključivost, zajedništvo. Svi mi, saradnici_e, aktivisti_kinje i publika REX-a, identifikovali smo se sa tim vrednostima koje su obeležile naš rad i naš pristup savremenoj kulturi i umetnosti.
USLOVI RADA
Radni dan u REXU-u bio je spoj organizatorskih poslova, sastanaka sa saradnicima, intenzivne email prepiske, partnerskih dogovora, administracije i koordinacije volontera i stažista, pisanja projekta, izveštaja, staranja o prostoru, uključivanja u razne akcije, pretresanja društveno-političkih tema s kolegama i koleginicama, umrežavanja na lokalnom i međunarodnom nivou, komunikacije s medijima, donatorima, kolegama i koleginicama sa scene, razgovora i pregovora sa susedima.
Iako je svaka pozicija imala zvanični opis zaduženja, poslovi zaposlenih u REX-u bili su fluidni i preklapali su se u zavisnosti od trenutne količine posla, prirode projekata i dinamike obaveza koje su iskrsavale tokom realizacije. Suočavali smo se sa velikim izazovima u organizaciji, od administracije do produkcije događaja, s ograničenim resursima i niskim platama. Često je bilo dodatnog neplaćenog rada jer se pored regularnog koordinatorskog posla u kancelariji pomagalo tehničarima, saradnicima_cama na realizaciji njihovih programa, prodavale su se karte na ulazu i dr. Radili smo s postojećim nevelikim resursima i nismo često razgovarali o prekovremenom radu. Puno toga se podrazumevalo. Rad u REX-u smatrala sam privilegijom zbog brojnih mogućnosti koje je barem u ideji pružao – lični razvoj, mobilnost, radno okruženje, pristup sadržajima i kontakt sa izuzetnim autorkama i autorima, umetnicama i umetnicima, fleksibilnost. Istovremeno, u praksi je takav rad bio nesiguran, prekaran, često me je mučio osećaj lične neadekvatnosti i samoeksploatacije. Uglavnom, kad se osvrnem unazad, većina nas je radila pod stalnim stresom realizacije u lošim finansijskim, političkim i radnim uslovima, praćenim poslovnom politikom/mazohističkim entuzijazmom čije je načelo bilo da produkcija i kvalitet programa kulturnog centra ne smeju da trpe. Ipak, mi zaposleni_e u REX-u imali smo redovne plate i honorare i bili smo u mnogo boljoj situaciji od većine naših koleginica i kolega sa nezavisne kulturne scene. Imali smo sve privilegije koje proističu iz posedovanja stalnog prostora za rad, pristupa tehnici i fondovima, resurse Fonda B92 koji su mogli da pomognu da se program odvija i saradnici plaćaju dok ne dođe novi grant ili dok se ne premosti trenutni nedostatak toka novca, da se računa na finansijski doprinos lokalnog/vlastitog novca u evropskim projektima. Oslanjali smo se na digitalne resurse medijske kuće B92 i naročito na individualnu pomoć prijateljskih lica sa B92 koji su nam pomagali svojim znanjima u rešavanju produkcionih problema (web, tehnika, radio džinglovi, kontakti).
U REX sam došla u vrlo turbulentnom periodu u leto 2000. godine kao organizatorka programa i PR aktivnosti bez puno iskustva. Prvi zadaci, koji su se odvijali paralelno, bili su na produkciji izložbe, turneje filmova po Srbiji, organizaciji regionalnog projekta. Odmah sam upala u hiperprodukciju iz koje se do odlaska iz REX-a nisam izvukla. U hodu sam učila od svojih kolega i koleginica, Katarine Živanović, Nebojše Milikića, Siniše Rogića, a niko od nas nije bio profesionalac_ka u oblastima kojima smo se bavili. O mnogim temama i aspektima rada smo se učili usput, nismo imali prava strateška planiranja, čvrstu sistematizaciju poslova niti ikakve analize rada zaposlenih i menadžmenta, kao ni monitoring radnih procesa i kolektivne dinamike. Prave evaluacije su bile vrlo retke, išlo se iz projekta u projekat. Nažalost, nismo ih ni smatrali prioritetom jer je uvek bilo važnije nastaviti rad na drugim projektima. Vreme nam je uvek izmicalo. Nerealno smo očekivali puno i od sebe, ali i jedni od drugih. Samim tim smo u međusobnim odnosima bili prepušteni svojim karakterima i vođeni ličnim kapacitetima za kolegijalnost, solidarnost, zajedništvo i profesionalizam što je često bila i dodatna frustracija u timskom radu.
Mnogi naši saradnici su, uz najbolju drugarsku volju, za nas često i besplatno radili – poput Siniše Rogića i njegovog tima (održavanje i rad website-a), Dragana Protića i Đorđa Balmazovića iz grupe Škart (dizajn, vođenje programa, velikodušno deljenje znanja i saradnika_ca), Zoe Gudović (program, kontakti), Marka Aksentijevića (program, tehnika, dokumentovanje), Ebart medija i Kaze Ćurguza (besplatan press clipping). Oni mi uvek prvi padaju na pamet, a sigurno sam još mnoge i zaboravila. Kada bi postojao REX-ov orden 1. reda oni bi ga sigurno nosili na reveru. Uopšte ne bih mogla da zamislim kako bi izgledao moj profesionalni i privatni život bez Prote, Žoleta, Zoe i Marka i naše bezrezervne međusobne podrške – oni su moji životni saradnici i prijatelji. Radili smo skupa sve što je bilo u našoj moći da programi budu prostor zajedništva, poverenja i solidarnosti na civilnoj i kulturno -umetničkoj sceni, da vrata budu otvorena za sve i da nam dođu svi.
PROGRAMIRANJE
Različiti programi su imali ili svoje urednike_ce ili stalne saradnike_ce na koje smo se zbog njihove ekspertize oslanjali – muzičke programe su predlagali direktor i osnivač RING RING festivala[2] Bojan Đorđević i direktor i osnivač Dis-patch festivala[3] Relja Bobić, koleginice s Trećeg programa Radio Beograda, Ksenija Stevanović i Ivana Neimarević, zatim Ivan Lončarević i brojni drugi. Oni su radili svoje programe kod nas, davali mišljenje i preporučivali druge, a za svoje preporuke i predložene programe nisu dobijali honorare. Novomedijskim projektima se bavio celi tim CyberREX-a, ali su ti projekti završeni do 2004. godine, nakon čega su saradnici/e napustili tim REX-a. Pozorišne programe su predlagali razni saradnici_ce iz pozorišnih trupa koje su činile Asocijaciju nezavisnih teatara. Iako se ova Asocijacija ugasila u prvoj polovini 2000-ih, nastavili smo da ugošćavamo njihove predstave. Radili smo i s drugim nezavisnim autorima, recimo s Irenom Ristić s kojom je B92 imao prvu pozorišnu produkciju u REX-u (Ljudi za stolom[4]) i koja je svoje participativno pozorište nastavila da prikazuje u Jevrejskoj 16. Plesna scena je bila vrlo aktivna i sarađivali smo od početka s osnivačicama današnje Stanice – Servisa za savremeni ples[5], te raznih drugih nezavisnih plesnih organizacija: Dalijom Aćin, Draganom Alfirević, Bojanom Mladenović, Dušanom Murićem. Filmski program je prikazivao različite umetničke filmske žanrove. Sabore Low-fi video filmova uređivali su Aleksandar Gubaš i Miloš Kukurić, postojali su konkursi za video radove i filmove, u našoj montaži su se montirali brojni dokumentarni filmovi i umetnički video radovi, održavale premijere B92 filmske dokumentarističke produkcije, a kasnije su redovni filmski program uređivale selektorke i selektori festivala Slobodna zona[6]. U uredničkom poslu smo se konsultovali sa svojim koleginicama i kolegama, ali i sa dugogodišnjim spoljnim saradnicima_cama te prijateljicama i prijateljima sa lokalne i evropske scene. Kod prihvatanja programa oslanjali bismo se na kontinuitet REX-ove uredničke politike, vrednosti i iskustvo. Često bi nam i planski i iznebuha dolazili i domaći ali i strani gosti i gošće koji su predlagali odlične programe. Jedno vreme, posle pada Miloševića, Beograd je bio privlačna destinacija za strane umetnike_ce i kulturne radnike_ce, svi su hteli da rade s nama, čak i besplatno ili za manje honorare. Ponekad bi koristili naše resurse ili prostor kao svoja studija, a zauzvrat održavali javne programe.
Veliki potencijal REX-a bio je mogućnost da brzo odgovorimo na razne društveno-političke događaje, da organizujemo tribine na goruće teme i prilagodimo program potrebama publike. Ta programska fleksibilnost nam je omogućila da jedne godine odložimo sve svoje programe i na tri meseca ustupimo prostor Centru za integraciju mladih koji se u sred zime suočio sa prinudnim zatvaranjem njihovog Svratišta za decu koja žive i rade na ulici, zbog čega su njihovi mladi korisnici ostali bez obroka i toplog mesta za boravak.
SOLIDARNE POLITIKE
Na upravljačkim pozicijama u REX-u bile su uvek žene – to nije bilo ništa neobično jer su u to vreme većinu nezavisnih kulturnih organizacija i inicijativa, ali i institucija vodile žene. Menadžerska mesta u javnim institucijama su sama po sebi bila krhka jer su zavisila od trenutne političke opcije u Ministarstvu ili Gradu. Na vodećoj poziciji u Ministarstvu kulture uvek je bio muškarac. Isto je bilo i na mestima koja su se ticala odlučivanja i distribucije novca – nacionalnu kulturnu politiku oblikovali su političari, muškarci, odreda konzervativnih shvatanja, pod zastavama nacionalističkih politika. Vreme u kojem smo radile bilo je dominantno patrijarhalno pa su se patrijarhalni obrasci preslikavali i na kulturni sektor. Iako bi se očekivalo da je u našem radnom okruženju vladala rodna ravnopravnost, situacija je često bila drugačija. Muškarci su bili dominantniji na događajima, u medijskom prostoru, u preuzimanju zasluga, čak je i u produkciji podrška muških kolega često bila deklarativna. Mi smo završavale sve operativne obaveze, bavile se odnosima sa saradnicima, rešavale produkcijske probleme, brinule o prostoru, a takav rad je čak i u našem kolektivu bio nevidljiv i samim tim i potcenjen ili nepriznat.
Zato smo se prepoznavale u projektima feminističkih kolektiva i ženskih organizacija čiji smo rad podržavale u svakom smislu, i uz koje smo se učile feminističkim politikama. Oni su koristili i prostorne i tehničke resurse REX-a, pomagale smo im u medijskoj promociji, odlazile kao podrška na sve njihove akcije. U našem kalendaru bismo u planiranju naredne godine uvek prvo rezervisale datume za pripreme Osmomartovskih marševa i ulične akcije u okviru 16 dana aktivizma. Bila sam jako ponosna što su ti programi pripremani kod nas i što iz REX-a pravo idu na barikade po trgovima širom Srbije. Žene u Srbiji su bile najsnažniji glasovi protiv rata, socijalnih nepravdi i nasilja. Jedan od meni najdražih programa u REX-u bio je Ženski dan[7], koji je okupljao veliku zajednicu žena najrazličitijih generacija i profesija. Njihove subotnje razmene veština bile su praznici ženske solidarnosti, znanja i prijateljstva.
Otvarale smo prostor marginalizovanim grupama koje su osećale REX kao mesto koje im pripada. Mnogi aktivistički kolektivi i volonterske inicijative su u nama prepoznavali sigurni prostor gde imaju bezrezervnu podršku za svoje delovanje, smatrali su Jevrejsku 16 svojom drugom kućom i imali ključeve od ulaznih vrata. Zbog toga su katkad i očekivanja bila prevelika, zaboravljalo se da REX nije na državnom niti gradskom budžetu i da su nam mogućnosti u produkciji ograničene. REX je omogućavao kontinuitet njihovim programima – neki su radili sve te godine s nama, a neki su nastavljali dalje, formirali svoje organizacije i otvarali svoje prostore.
Aktivista i kustos Ivan Stanić inicirao je 2000. godine gostovanje izložbe „100 godina pokreta za prava homoseksualaca u Nemačkoj“ napravivši značajni prateći program sastavljen od izložbi, performansa, tribina i filmskih projekcija koje su promovisale LGBT prava, a u kome su učestvovali lokalni aktivisti i umetnice i umetnici koji su se bavili LGBT temama. Taj projekat pod nazivom Coming out With Nick[8] pionirski je započeo čitav niz kasnijih saradnji i programa koji su povezivali umetničke i aktivističke queer inicijative. U REX-u se održavalo i nekoliko prvih izdanja Queer festivala[9], kao i brojni programi koji su podržavali rad i borbu za prava LGBTIQ+ zajednice. U sklopu izložbe Article One švedskog queer kolektiva 2011. godine, insistirali smo na lokalnom pratećem programu koji je predstavio rad najznačajnijih queer kolektiva[10]. Bili smo koproducenti odvažnog kabarea Iza Ogledala[11] koji je osmislio kreativni tim umetnika i umetnica na predlog i uz učešće grupe transrodnih seksualnih radnica iz Beograda 2011. godine. Bili su to hrabri programi, politički važni u našem homofobnom okruženju i okupljali su ranjivu LGBTIQ+ scenu i pored stalnih pretnji po organizatore i učesnike_ce. U nameri da zaštitimo i učesnike_ce i publiku održavanje ovih programa bismo uvek prijavljivali policiji, kao i održavanje programa koji su se kritički odnosili prema nacionalističkim politikama pa je za vreme ovih događaja u susednoj ulici uvek dežurala policijska brigada.
U REX-u su održavani brojni inkluzivni projekti: festivali, diskurzivni programi, performansi i predstave koji su se bavili temom rodne nejednakosti, nasilja prema ženama, femicida, seksualne slobode. Jedan od primera je i festival „Van okvira“ grupe Hajde da[12] koji je bio odvažni spoj umetnosti i aktivizma i koji je svojim pozorišnim i tribiniskim programom osnaživao prava društvenih manjina, a koji se kontinuirano održavao u REX-u od svog nastanka.
UMREŽAVANJA
Orijentacija na saradnje i partnerstva bila je dugoročna strategija REX-a koja je davala rezultate kroz neverovatno raznolik program i deljenje resursa. REX je uvek bio aktivan u umrežavanju i zagovaranju raznih važnih pitanja koja se tiču kulturne politike. Pratio je i inicirao povezivanja nezavisne kulturne scene s institucionalnim akterima projektima poput Srbija.net[13] krajem 90-ih i početkom 2000-ih. REX je potpomogao i nastanak Asocijacije nezavisnih teatara koja je bila izuzetno aktivna početkom 2000-ih[14]. REX je jedan od osnivača Asocijacije nezavisna kulturna scena Srbije[15], u Jevrejskoj 16 su se održavale radionice na kojima se uobličavala struktura Asocijacije, a mi sami smo bili vrlo aktivni u formiranju mreže i njenom radu. Kasnije se aktivno učestvovalo u formalizovanju regionalne saradnje i uspostavljanju i formiranju Regionalne platforme za kulturu Kooperativa[16] u čijem sam planiranju i osnivanju učestvovala i ostala aktivna i sada kao delegatkinja organizacije u kojoj radim u Zagrebu. Važan segment našeg umrežavanja bilo je članstvo u evropskoj mreži nezavisnih kulturnih centara TEH[17], u kojoj smo i moja koleginica Katarina Živanović pre mene, i ja bile i članice upravnog odbora i na taj način aktivno uključile REX u rad mreže i u postavljanje strategije umrežavanja, produkcije i zagovaranja i na evropskom nivou. Jedno vreme sam bila i predstavnica TEH-a u Platformi za interkulturnu Evropu[18]. Međunarodno delovanje centra bilo je usmereno na jačanje lokalnog konteksta, tako da je REX uvek bio prvenstveno orijentisan prema različitim lokalnim zajednicama i kroz evropske projekte.
REX je imao dobre odnose s pojedinim javnim institucijama – Muzejom savremene umetnosti i njihovim Salonom, Kulturnim centrom Beograda, Domom omladine, iako je to bilo najpre zbog koleginica i kolega koji su tamo radili na različitim pozicijama. Čak i kada te saradnje formalno nije bilo, međusobno je razmenjivana oprema, tehnička pomoć, pa čak i programi. Kada ne bismo imali slobodne termine ili bi smatrali da je neki predloženi program prikladniji za neko drugo mesto, često bismo preporučivali druge centre i institucije, a kako je REX bio uvek dobro tehnički opremljen često bismo pozajmljivali našu opremu za njihove programe.
PROGRAMI
U programiranju su od samog osnivanja prednost imali participativni projekti i programi, prenos znanja, kolektivni procesi, politike javnih prostora, umrežavanje. Od 2008. kada sam preuzela koordinaciju REX-a, započeti su saradnički programi i projekti u čijem sam nastajanju i programiranju i sama učestvovala: Pesničenje[19], Ko gradi grad[20], Ženski dan, muzički program Post piano[21], Volonterski u Beogradu[22], intenzivan volonterski program sa stranim i lokalnim volonterima, programi prenosa znanja i razmena: primanja stažista kroz saradnju s Duke univerzitetom, Švajcarskim programom Syni i katedrom Menadžmenta u kulturi Univerziteta umetnosti, rad sa susedstvom, penzionerskim klubovima, tribinski programi interkulturnog dijaloga[23].
Teško bih se odlučila šta je bilo značajnije od svih tih praksi i programa, bilo REX-ovih ili onih drugih organizacija: Low-Fi video sabor[24], Pesničenje, edukativne radionice novih medija Cyberrex-a[25], projekti zelenih urbanih politika poput projekta Ko gradi grad, edukativni filmski programi kroz projekte Slobodne zone, radionice savremenog plesa, savremenog cirkusa, angažovani pozorišni festival „Van okvira“, transferi znanja preko volonterskog programa i stažiranja, nezaboravni koncerti na festivalima nekomercijalne autorske muzike poput Ring ring festivala i Dispatch-a, ulični programi Soundscapes-a[26], strip izdanja Grafička zavera[27], izložbe Komšije kojih više nema – Jevreji na Dorćolu između dva rata i Beograđani: Romi u Beogradu od početka XX veka do danas, participativni projekat Sajam kratke elektronske forme, programi decentralizacije kulture Flux[28] – prezentacije savremene umetnosti u predgrađima i drugim gradovima, feministički programi podrške i solidarnosti poput Ženskog dana, tribine U potrazi za istinom i odgovornošću Dokumentacionog centra Ratovi 91-99[29] i projekat Poseta Starom sajmištu[30] koji su se bavili savremenom istorijom i revizionizmom, godišnje pripreme Osmomartovskog marša i 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama[31], probe Horkeškarta i kasnije Horkestra[32].
RAD SA ZAJEDNICOM I U ZAJEDNICI
Naša publika je bila raznolika. Najbrojnija je bila studentska populacija koja se preplitala sa srednjom generacijom na programima koji su se ticali umetničkih i kulturnih praksi, edukativnih programa i muzičkih i filmskih sadržaja. Starija publika bi dolazila na dokumentarne filmove, muzičke festivale poput Ring ring–a i sadržaje koji su se ticali ljudskih prava i savremenih socijalnih tema. Neki programi su jednostavno okupljali sve generacije – poput participativnih projekata Pesničenje, Ženski dan, filmskih programa festivala Slobodna zona. Bez obzira na različiti i varirajući umetnički doseg naših programa, publika je očekivala kritički nekomercijalan program, autentičan, eksperimentalan i inkluzivan i dolazila je na programe koje je retko gde drugde mogla da vidi i čuje. Mi smo poznavali većinu svoje publike jer smo voleli da budemo na vratima kada posetioci ulaze u REX i rado smo započinjali razgovor s njima. REX nije bio u prometnom delu grada da bi se u njega moglo slučajno svratiti, publika je morala da se planski uputi ka zabačenoj Jevrejskoj ulici zanimajući se zaista za program na koji dolazi. I moje nekadašnje iskustvo posetiteljke mi je pomagalo da razumem koliko je za posetioca bio bitan osećaj dobrodošlice dok se spušta uz mračni drvored ka loše osvetljenoj zgradi. Zato sam najviše uživala u programima koji bi izlazili iz zgrade, čija bi publika okupirala ulicu pre, za vreme i posle događaja, koja bi i uznemirila i privukla i dorćolski komšiluk u program. Za mene je nekoliko godina posećivanja REX-ovih programa tokom devedesetih, a onda i 15 godina rada na programima u REX-u bilo formativno iskustvo, u svakom smislu. Sva moja prijateljstva su se razvijala oko REX-a i u REX-u. Bila sam na izvoru svih stvari koje su me zanimale i koje su mi otvarale nove perspektive, upoznavala sam izuzetne umetnike_ce i posvećene aktiviste_kinje, fenomenalne osobe čije sam svetonazore delila, s kojima sam radila i prijateljevala. Takođe, priroda kolektiva i produkcije rada, pa i sama lokacija REX-a, oblikovali su moj odnos prema društvu i neposrednoj zajednici. Rad u okruženju REX-a je predstavljao interkulturni dijalog u praksi, budući da se odvijao u delu Dorćola u kome je živelo puno socijalno ugroženih ljudi, dosta nacionalistički i desno orijentisanih političkih neistomišljenika, u kome su se okupljale navijačke grupe, sa zajednicom koja nije preterano sklona savremenoj kulturi niti je naša primarna publika. Naši programi jesu bili participativni, ali ne i za većinu naših politički desnih i konzervativnih komšija. Uprkos svemu, mislim da smo uspevali da nađemo zajednički jezik i da živimo jedni pored drugih bez velikih incidenata i animoziteta. Naša dobra volja u rešavanju zajedničkih komunalnih problema – fasade, grejanja, poplave u dvorištu, popravka krova, ulaznih vrata, svakodnevnica koju smo delili, odličan odnos s vlasnicima radnji, kafea picerije i restorana koji se nalazio u blizini (velikim delom i zbog prometa koje su im pravili naši gosti, kao i mi sami) davala nam je poene na donjem Dorćolu. Lokalna cafe-pizzerija bila je stalni prostor susreta s navijačima i lokalnom ekipom koji su u tom lokalu sedeli kao u svojoj dnevnoj sobi. Vlasnik je bio i njihov ali i naš prijatelj, i u taj lokal smo svi ulazili slobodno. Kad bi me provocirali komentarima zbog LGBT zajednice koja se kod nas okupljala, zbog trans žena koje su dolazile na probe Kabarea ili gostovanja prištinskih umetnika_ca sedala bih za njihov sto i slušala da ih zapravo muči siromaštvo i socijalna nepravda. Svi su redom loše prolazili u školi i legalno mogli da rade jedino loše plaćene poslove. I pored ideološkog neslaganja i prezira prema našim programima, uvek bi me pozdravljali na ulici – nisam ih smatrala pretnjom. Mnoge od njih sam poznavala od njihovog detinjstva, viđajući ih svaki dan u ulici, pa mi je uvek bilo žao što nismo imali kapaciteta da krenemo u neki strukturni dijalog s njima. Pomagali su nam kada je Fond B92 uz pomoć REX-a prikupljao pomoć za poplavljene u Obrenovcu, dok su na pikniku obeležavanja 20 godina[33] pomagali da postavimo stolove na ulici. Stefan, lokalni navijač iz zgrade, i sam kratko vreme domsko dete, zabavljao je naše male goste iz Doma za nezbrinutu decu.
Otišla sam pre skoro 10 godina iz REX-a i iz Beograda, ali skoro svaki put kada dođem u grad prođem Jevrejskom ulicom. Zatvaranje REX-a ostavilo je posledice na malu radnju preko puta koja se zatvorila zbog lošeg prometa, kao i na izgled neposrednog susedstva. To nije samo moj utisak već i utisak bivših komšija koje uvek sretnem – iako se nisu svi slagali sa našom programskom politikom, jednako žale za zatvaranjem REX-a. Iako je u prošlosti bilo mnogo teških razgovora i pregovaranja oko programa koje radimo, povremenih odlazaka na njihova vrata da zamolim za strpljenje zbog buke tokom Dis-patch ili Ring Ring festivala, stanari su sada pominjali zajedništvo, dobre međuljudske odnose i uvažavanje. Jer bilo je s naše strane i puno brige o oronuloj zgradi kojoj je na naše dugogodišnje insistiranje sređena fasada i svi prozori i s ulične i dvorišne strane, brinuli smo se o uličnoj rasveti i uvođenju grejanja, zimi čistili sneg i led s trotoara duž cele ulice, pozajmljivali struju preko produžnih kablova kad bi nekome od komšija isključili struju zbog neplaćenih računa, pomagali onima na socijalnoj pomoći, delili novogodišnje paketiće deci. U međusobno napetoj stanarskoj dinamici, REX je bio medijator. Napuštanjem Jevrejske 16, obe strane su izgubile: REX je izgubio svoj identitet, a zgrada svog glasnog i živahnog stanara koji je unosio dinamiku otvorenog kulturno-umetničkog okruženja u njihovu svakodnevnicu. Bez obzira na novi Jevrejski kulturni centar koji radi programe u istom prostoru, ulica se prepustila tihoj zapuštenosti dok samo ugao dalje bujaju predimenzionirani i skupi blokovi novogradnji.
NASLEĐE
Oko REX-a su u različitim periodima nastajale i delovale vrlo značajne zajednice poput Low-Fi sabora alternativnog videa, participativnog poetskog kolektiva Pesničenja, kolektiva Ko gradi grad i Pametnija zgrada, novog cirkusa Cirkusfere[34], strip festivala Novo doba[35]. Oni nužno nisu ostajali u REX-u, ali su se širili drugde i rasli i razvijali se u novim uspešnim kolektivima i prostorima. Saradnici_e su kroz mnoge projekte preplitali svoja znanja s drugima i te sinergije su dovodile do novih produkcija i novih organizacija. Kroz ugošćavanje i rad s brojnim inicijativama, REX je dao veliki doprinos stvaranju jedne progresivne kulturne klime za razvoj nezavisnog kulturnog i umetničkog sektora, snažno podržavajući društveni aktivizam i solidarne leve politike i deljenje resursa s različitim praksama, inicijativama i organizacijama.
Promene koje su dovele do marginalizacije REX-a i sličnih inicijativa u srpskom društvu nisu došle preko noći. Razloga je mnogo: društveno-politička situacija, nepostojanje stabilnog institucionalnog i projektnog finansiranja, nedovoljna profesionalizacija u polju nezavisne kulture, komercijalizacija kulture, nezainteresovanost mainstream medija za savremenu nezavisnu kulturnu produkciju, nepostojanje strategija i podrške za participativne prakse unutar samih organizacija. Diskontinuitet koji se desio s gubitkom prostora u Jevrejskoj 16, pa samim tim i s ukidanjem programskih linija i gubitkom saradnika_ca koji su na njima radili, te kontinuirano loši finansijski uslovi rada i večiti problem autonomije REX-a, uticali su na vidljivost i kvalitet REX-ove produkcije u drugim prostorima nakon 2017. godine.
Rad u REXu-u od 2000. do 2015. godine za mene kao aktivistkinju i akterku nezavisne kulturne scene bio je formativno mesto i zato nije bilo najjednostavnije sažeti sve aspekte rada i vrlo složenog društvenog konteksta tog vremena. Mnoge činjenice, saradnike i programe sam izostavila – jednostavno je teško sumirati neverovatno dinamični životni period i hiperprodukciju jedinstvenog mesta kakav je bio REX. Počela sam da radim u REX-u dok je bio u izgnanstvu u Zmaj Jovinoj 7[36], iako uopšte ne pominjem taj 18-mesečni period REX-ove istorije van njegove čuvene adrese. Tražeći informacije za fusnote, porazila me činjenica da o većini pomenutih saradničkih, pa i REX-ovih programa i projekata postoje vrlo šturi izvori, o nekima skoro da nema digitalnog traga. Očekivala sam puno više dostupnog materijala, pogotovo što su REX i njegov osnivač B92 imali neverovatnu arhivu na internetu. Sajtovi saradnika koji su nekada sadržavali vredne informacije nisu održavani, domeni su istekli, a neki sadržaji su možda uklonjeni zbog pitanja autorskih prava ili promena u pravnim regulativama. Štaviše, mnogi ljudi su napustili nezavisni sektor, a organizacije koje su bile ključne u stvaranju ovih materijala prestale su sa radom. Ovi gubici arhiva jasno pokazuju koliko je arhiviranje važno za organizacijsko pamćenje, posebno imajući u vidu da su već nestala mnoga važna svedočanstva o razvoju nezavisne kulturne scene i civilnog društva koja su imala ključnu ulogu u društvenim i kulturnim promenama. Zato su ovakve inicijative arhiviranja i dokumentovanja dragocene u očuvanju neverovatne kulturne ostavštine nezavisne kulturne scene i civilnog društva. Na tridesetogodišnjicu otvaranja REX-a može se zaključiti da novi život REX-u bez stalne adrese upravo može dati njegova prošlost i ogromni potencijal njegove arhive koja mora biti dostupna svima[37]. U današnjem nepodržavajućem okruženju za nezavisnu kulturu, REX-ovo nasleđe pokazuje da je drugačiji svet produkcije, kolektiviteta, saradnje, kulturne politike, ipak bio i jeste još uvek moguć[38].
[1] Više o istorijatu zgrade može se pročitati u tekstu Radivoja Davidovića na https://jevrejskadigitalnabiblioteka.rs/bitstream/handle/123456789/2096/OnegSabatIGemilutHasadimOCR.pdf?sequence=1&isAllowed=y
[2] Festival nove muzike RING RING se održavao u REX-u od svog osnivanja, https://ringring.rs
[3] Festival elektronske muzike i umetnosti Dis-patch održavao se u REX-i i na drugim mestima u Beogradu od 2002. do 2011. u organizaciji kolektiva Belgrade Yard Sound System
[4] https://rex.fondb92.org/sr/ppp-fest-eid-66.1.204.html
[6] Filmski festival društveno angažovanog filma Slobodna zona osnovan 2005. godine u REX-u, sa svojim pratećim edukativni programima, otvorio je prostor za debate, promociju, preispitivanje i razumevanje ljudskih prava i srodnih pitanja, društvenih pojava i problema u svetu i regionu, https://slobodnazona.rs/
[7] Program okrenut međusobnom osnaživanju žena organizacije Žene na delu i kasnije kolektiva ACT women, https://www.facebook.com/people/Zenski-Dan/100072101712837/
[8] Coming Out With Nick – program koji je predstavljao savremeni queer diskurs kroz radionice, panel diskusije, prezentacije, izložbe, performanse, predavanja, filmove u organizaciji Gayten – LGBT kolektiva.
[9] Queer antifašistički kolektiv koji je od 2005. godine organizovao godišnji festival u REX-u, a kasnije i u drugim prostorima. https://rex.fondb92.org/sr/queer-fest-eid-622.1.209.html
[10] Član 1. (Article One) je bila švedska putujuća izložba, koja je prvi put predstavljena u Stokholmu u leto 2008. godine, sa ciljem da pruži značajnu podršku svima koji rade na ostvarivanju punog smisla Deklaracije UN o ljudskim pravima. https://rex.fondb92.org/sr/clan-1–eid-346.1.212.html
[11] https://rex.fondb92.org/sr/iza-ogledala-eid-1993.1.204.html
[12] Festival angažovanog i inkluzivnog teatra „Van okvira“ održavao se od 2011. godine u REX-u https://www.facebook.com/festivalvanokvira/
[13] Projekt Srbija.net okupljao je kroz nekoliko susreta, predavanja i radionica kulturne radnike i radnice iz kulturnih institucija i nezavisnih organizacija 1999 – 2000. https://www.youtube.com/watch?v=_iOQv_MS4Vg
https://rex.fondb92.org/sr/srbija-net-eid-135.1.213.html
https://www.youtube.com/watch?v=_iOQv_MS4Vg&t=113s
[14] Asocijaciju nezavisnih teatara Srbije (ANET) činilo je sedam pozorišta: DAH teatar, Plavo pozorište, Ister teatar, Omen teatar, Objektivna drama, ERG status i Swan teatar. Organizovane su godišnje prezentacije rada u formi festivala, razgovora posle predstava i simpozijuma, kao i višegodišnji projekti Play against violence – istraživački i edukativni proces pod pokroviteljstvom programa ¨Art For Social Change¨ Evropske Kulturne Fondacije.
https://rex.fondb92.org/sr/godisnja-prezentacija-asocijacije-nezavisnih-teatara-eid-571.1.209.html
[15] Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, saradnička platforma organizacija, inicijativa i pojedinaca u oblasti kulture i umetnosti u Srbiji osnovana je 2011. godine, https://nezavisnakultura.net/
[16] Kooperativa – Regionalna platforma za kulturu rezultat je dugogodišnje saradnje nezavisnih kulturnih organizacije iz zemalja regiona. Zajednički su je osnovale 21 organizacija nezavisne kulture iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Kosova, Severne Makedonije, Slovenije i Srbije, https://platforma-kooperativa.org/hr/home-hr/?topmenu=about
[17] Trans Europe Halles (TEH) mreža je nezavisnih kulturnih centara Evrope osnovana 1983. godine. Okuplja multidisciplinarne, umetničke i društveno angažovane centre, a REX je član od 1999. godine, https://www.teh.net/
[18] Platforma za interkulturalnu Evropu, inicijativa civilnog društva inspirisana Evropskom godinom interkulturalnog dijaloga 2008., povezivala je praktičare, organizacije, javna tela i evropske institucije, https://www.emc-imc.org/cultural-policy/potpourri/knowledge-base/eu-agenda-for-culture/eu-culture-sector-platforms/culture-platform-for-intercultural-europe
[19] Inicijativa grupe Škart pod nazivom „Pesničenje, trening aktivne poezije” u periodu od 2008 do 2017. okupljala je profesionalnu i amatersku pesničku scenu jednom mesečno u REX-u ali i u drugim zatvorenim i javnim prostorima. Koncept programa baziran je na samoobnavljanju – pesnici preporučuju druge pesnike – čime se otvarala nova scena do sada nepokazanih kreativnosti i spremnosti za akciju i komunikaciju. Na svakom “Pesničenju” delila se nova knjiga pesama u ediciji “Pesničenje”, koju je grafički oblikovao Škart. Knjige su se štampale novcem prikupljenim od ulaznica s prethodnih “Pesničenja” (ulaznica je koštala oko 1 euro).
[20] Platforma za uspostavljanje širokog dijaloga o gradskom razvoju https://www.kogradigrad.org/
[21] Serija koncerata Post-Piano održana u organizaciji Činč-a i festivala Dis-patch u kome su se ugošćavale najaktuelnije i najuzbudljivije savremene prakse korišćenja instrumenata sa klavijaturama.
[22] Program posvećen volonterima koji osmišljavaju volonteri REX-a https://rex.fondb92.org/sr/dobrovoljno-u-beogradu-eid-2127.1.210.html
[23] Debatni program Raskršća istok-zapad (Crossroads East-West) u okviru trogodišnjeg evropskog projekta Engine Room Europe, fokusiranog na nezavisne radnike u kulturi i njihovo polje delovanja https://www.teh.net/inititatives/engine-room-europe/
[24] Festivali kratkih alternativnih filmova https://rex.fondb92.org/sr/low-fi-video-sabor-eid-545.1.210.html
[25] REX laboratorija za nove medije; pored radionica i predavanja pokrenut je i portal alternativne kulturne i umetničke scene Beograda koji više nije dostupan
https://rex.fondb92.org/sr/cyberex-eid-191.1.211.html#description
[26] Program kolektiva Belgrade Yard Sound System (osnivača Dis-patch festivala) koji je promovisao slušanje najnovije elektroničke muzike, najčešće organizovan na ulici ispred REX-a početkom dvehiljaditih, https://kuda.org/sr/prezentacija-grupe-belgrade-yard-sound-system-relja-bobi-2002
[27] REX je 2000. godine pokrenuo strip-ediciju GRAFIČKA ZAVERA urednika Zorana Penevskog u kojoj je objavljeno desetak strip izdanja, https://rex.fondb92.org/sr/promocija-strip-izdanja-graficka-zavera-vi-i-vii-eid-2054.1.212.html
[28] https://rex.fondb92.org/sr/flux-02-eid-1942.1.212.html#description
[29] Dokumentacioni centar Ratovi 1991-99 nastao na inicijativu B92; od 2002. do 2004. organizovao je tribine i filmske projekcije u REX-u, https://rex.fondb92.org/sr/u-potrazi-za-istinom-i-odgovornoscu–eid-1270.1.211.html
[30] Projekat Poseta Starom Sajmištu se, kroz organizaciju edukativnih seminara, studijskih putovanja i javnih vođenja, bavio istraživanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Starog Sajmišta, nacističkog koncentracionog logora koji se kasnije razvio u projekt „Kako nastaje fašizam?“ koji se bavio kontekstima i preduslovima koji omogućavaju i podstiču razvoj fašističkih ideologija i pitanjima predstavljanja ili reprezentacije rata, okupacije, kolaboracije, terora, ratnih zločina, kao i oslobodilačke i antifašističke borbe. https://www.starosajmiste.info/sr/
[31] https://www.rwfund.org/category/vesti/16-dana/
[32] Horkeškart je samoorganizovani hor (hor + orkestar) koji je osnovala grupa Škart 2000. godine. Škart se povukao 2006. godine, ali je trasirao put kojim i danas ide hor pod imenom Horkestar, http://horkestar.org/
[33] Za proslavu 20 godina rada REX-a zatvorili smo ulicu i pozvali brojne inicijative s kojima smo radili da nam se pridruže u celodnevnom javnom programu. https://rex.fondb92.org/sr/pozivamo-vas-na-rexov-rodjendanski-piknik–eid-2147.1.209.html
[34] Kolektiv savremenog cirkusa koji je od svojih početaka probe i predstave održavao u REX-u https://cirkusfera.org/en/
[35] https://www.facebook.com/NOVODOBAFESTIVAL/
[36] Početkom aprila 1999. godine B92 (radio sa pridružnom TV i video produkcijom, izdavaštvom i internet odeljenjem i REX-om) preuzet je od strane novog rukovodstva na čelu sa samozvanim direktorom Aleksandrom Nikačevićem iz vladajuće političke strukture. Jedno vreme saradnici REX-a rade iz svojih stanova, a zatim iz iznajmljenog stana u Zmaj Jovinoj 7. Saradnici su uspeli da izvuku opremu i stvari iz REX-a, a montažerka B92 Jovana Krstanović ih je čuvala u svojoj kući u Trnskoj ulici. U Jevrejsku 16 vraćamo se u novembru 2000. godine.
[37] Antiratna aktivistkinja i osnivačica Centra za kulturnu dekontaminaciju, Borka Pavićević, završava svoj tekst napisan povodom izlaska REX-a iz Jevrejske 16 pitanjem: „Znamo li šta gubimo, znamo li šta imamo, jesmo li svi arhiv?“ https://www.czkd.org/stance/rex-cinema-rex/
[38] REX-ova krilatica bila je: “REX vas podseća -moguće je!” https://rex.fondb92.org/sr/pozivamo-vas-na-rexov-rodjendanski-piknik–eid-2147.1.209.html, https://www.b92.net/o/kultura/vas_komentar?nav_id=900488
