Bujanovac, 2006-07

Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide Slide

Učesnici: Borivoje Arsić, Nerdian Ahmeti, Irena Bakić, Ersan Demiri, Aldijana Elezović, Samire Fejzullahu, Albulena Goga, Esat Hetemi, Ali Ibrahimi, Enis Iseni, Vladica Mladenović, Rahman Osmani, Aleksandar Petković, Stanislavka Petković, Visar Rexhepi, Ersel Shabani, Nebije Shabani, Milena Stamenković, Bojana Stošić, Mirko Todorović

Koordinator radionica: Vladimir Tupanjac

Lokalni koordinatori: Gordana Ristić, Faruk Daliu i Ljiljana Cvetković

Radionice u Bujanovcu realizovane su u partnerstvu sa organizacijom Generator iz Vranja.

Vladimir Tupanjac

Dakle, valja priznati, samo su slike iz moje mladosti one koje me očaravaju. (Rolan Bart)

Kada sam imao sedamnaest godina, zemlja u kojoj sam živeo još uvek mi je izgledala kao velika i bogata riznica različitosti i sasvim ostvarivih mogućnosti. Putovanja unutar njenih granica donosila su uzbuđenje otkrivanja onoga što je drugačije, ali čemu bez sumnje, u idealizovanoj postavci stvari pripadate i što vas čini ponosnim i nekako važnim i velikim.

Sledeća decenija donela je, kao po kazni, siromaštvo na svim stranama, razočaranje prouzrokovano amputacijom fizičkog prostora i nemogućnošću kretanja, direktno je reflektovano vrlo ličnim teškoćama u identifikaciji sa novim životnim ambijentom. Na moju nevolju, geografija nekadašnje Republike (a danas države) Srbije bila je nešto što sam najmanje poznavao i trebalo mi je čitavih deset godina intimnog negodovanja da se nađem na putu za (meni se činilo daleki) jug tadašnje i današnje domovine. Dvanaest meseci u državnoj službi doneli su bezpogovorno suočenje sa svim aspektima realnosti sa kojom sam morao da se pomirim, ali i nešto više – shvatio sam da i značajno manja od one u kojoj sam se rodio, zemlja u kojoj živim i dalje čuva nešto od raznolikosti i bogatstva, nekakvu manje raskošnu i na prvi pogled, ne toliko fotogeničnu verziju, u ono vreme, lako idealizovanih prizora. U čitavom tom pseudo-zen iskustvu, jug sam zavoleo sasvim lako, po prirodi stvari i po nekoj logici prvenstva najočiglednijih razlika u odnosu na vojvođanski (više ne toliko daleki) sever u kom sam odrastao. Mala i velika otkrića, od upečatljivih detalja u jeziku i skoro nevidljivih navika u svakodnevnoj komunikaciji, do za mene sasvim uzbudljivog i drugačije organizovanog gradskog prostora unutar kog je lako, ali i dovoljno intrigantno posmatrati različite etničke zajednice i tumačiti njihove običaje, odredile su nešto što bi se moglo nazvati tihom i trajnom fascinacijom i što je dovelo do toga da poziv za učešće na radionicama u Bujanovcu vidim i kao nekoliko godina očekivanu šansu za povratak u poznati kraj.

Ako bih morao da, uz izvesni napor objektivnosti, izaberem svoje intimne trenutke ili slike-favorite iz osmomesečne avanture odlazaka u Bujanovac i druženja sa učesnicima tamošnje radionice, bio bi to kolaž vrlo različitih prizora za koje bi zajednički bio ton nekakve izbalansirane i funkcionalne kompleksne situacije oslikane kroz manje ili više očigledne kontraste ili razlike. Čudna uslovljenost bogatstva i siromaštva, u isto vreme intenzivni duh palanke, ali i mestimična gužva pograničnog gradića, optimizam najnovijih kuća i senke poluprohodnih ulica, prepodnevni i popodnevni običaji utkani u monotoniju nedeljne dokolice – Bujanovac je za mene, iz nedelje u nedelju, postajao mesto apsolutne fotogeničnosti. Utoliko sam, u prvom trenutku, kao malo iznenađenje doživeo fotografsko viđenje grada na većini fotografija mladih autorki i autora koje upoznajete kroz publikaciju i izložbu. Shvatio sam da razlika u gledanju i doživljaju grada nije određena samo našim različitim pozicijama, nazovimo ih insajderskim i autsajderskim, već je pre svega rezultat nečega što je zajedničko za svih dvadeset učesnika na radionicama, a to je životna ili egzistencijalna pozicija iz koje se svet, a samim tim i grad u kom žive, vide na jedan intiman način i iz koje su upućeni na njegovu sasvim iskrenu i često emotivnu interpretaciju. Njihove fotografije, na prvom su mestu lične i gotovo lirske predstave neposredne fizičke okoline, koja najčešće znači i socijalni, egzistencijalni i simbolički ambijent u kojem žive, školuju se, provode slobodno vreme, rade… Istovremeno, taj prostor, određen svojim istorijskim, geografskim i društvenim koordinatama, može da nam izgleda i posve autentično, ali ako njegovu fotografsku i tinejdžersku interpretaciju pogledamo pažljivije, prepoznaćemo mnoge arhetipove i gotovo sva pravila i žanrove velike globalne kulture u ovom slučaju svedene na jezik i vrednosti specifičnog vremena i kulturnih okolnosti koje ono donosi.

Insistiranje na tvrdnji da možete da vidite samo ono što ste spremni da vidite, koju smo pozajmili od američkog fotografa Džordža Tajsa (George Tice), tj. na nepisanom, ali funkcionalnom pravilu da motive za fotografisanje tražimo i prepoznajemo u neposrednoj okolini, rezultiralo je vrlo različitim serijama fotografija, najčešće u direktnoj vezi sa dnevnim navikama i životnim ambijentima svakog od učesnika. One nam istovremeno nude i ličnu priču, pogled iznutra, bez posrednika i drugostepenih značenja, ali i uspešno pokreću diskusiju o našim i opšteprihvaćenim predrasudama i stereotipima čija je kontraproduktivnost najčešće posledica izostanka upravo ovakvih mogućnosti i ponuđenih prilika za komunikaciju u prvom licu i iz prve ruke.

Na posletku, ove fotografije, životna iskustva i stavovi njihovih autora, mogu nam poslužiti i kao neka vrsta građe za uspostavljanje novih i na drugačiji način idealizovanih predstava i priča o razlikama i bogatstvu koje te iste razlike indukuju. Ostaje nam samo da verujemo u njihovu budućnost.

___

Vladimir Tupanjac (1974) je nezavisni likovni kritičar i kustos. Istoriju umetnosti studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1998. godine sarađuje sa mnogobrojnim nedeljnicima i umetničkim časopisima u zemlji i inostranstvu. Bio je kustos 44. Oktobarskog salona  u Beogradu i jedan od kustosa izložbe Muzeja savremene umetnosti u Beogradu  “O normalnosti: umetnost u Srbiji od 1990. do 1999.” 2005. godine.